Zavoljeli smo ga još 1998. kao zaljubljenog gimnazijalca, Filozofa, u kultnom filmu Zdravka Šotre “Lajanje na zvezde”. Osim u britanskim televizijskim i filmskim produkcijama, poput filmova Gaja Ričija “Rokenrola” i Rejfa Fajnsa “Koriolan”, Dragan Mićanović glumio je i u prestižnom londonskom Gloub teatru, gdje mu je prva uloga bio Hamlet. Odnedavno ga gledamo u seriji “Dug moru”, reditelja Gorana Gajića.
Možete li nam reći nešto više o liku Periše?
“Igram vlasnika jednog, lijepog, dijela crnogorske obale, na Luštici, gdje se odvija priča. On je dužan nekim opasnim momcima iz kriminalnog miljea, ali mu je to nije najveći problem. Dužan je da svojim najbližima saopšti istinu, koja ga mnogo više razjeda nego finansijski dug. Istina je nešto što on pokušava da sakrije od porodice i ćerke. U prošlosti se desilo nešto što njega muči i što želi da zaboravi. Često u životu pokušavamo da gurnemo stvari pod tepih. Tako i Periša misli da će ono što sakrije ispod njega, tamo i ostati. Ali, svi znamo da istina kad-tad ispliva na vidjelo i u tome je njegova velika drama”.
Po čemu ćete pamtiti saradnju sa rediteljem Goranom Gajićem i kolegama?
“Goran je poseban lik. On je čovjek sa divnom energijom na setu, što je jedna od važnih stvari kada radite neki projekat i kada duže vrijeme provodite sa jednom ekipom. Naročito na terenu, daleko od kuće. Potrebno vam je da imate sapatnika i sagovornika u toj borbi pravljenja filma ili serije, da se probijete u toj ulozi koju snimate. Njegova energija, toplina, dobrota, zaista su plijenile. Beskrajno mi je drago što sam radio sa njim i nadam se da ćemo u budućnosti ponovo sarađivati. Publika će vidjeti plejadu vrlo dobrih glumaca i dobru glumu”.
Oprobali ste se i u hororima “Mamula” i “Zona mrtvih”, kao i u našem prvom es-ef trileru “Procep”, turskom filmu “Magi”, sa Majklom Medsenom i Stivenom Boldvinom, u “Predstraži”… Šta vas privlači ovim žanrovima?
“Volim da radim raznorazne stvari. Uvijek nađem nešto što me inspiriše i volim da igram u žanrovima koje nisam ranije snimao. Volim naučnofantastične trilere sa dozom mistike, jer je glumačka energija drugačija za takvu vrstu projekata i mogu da eksperimentišem”.
* Šta je najljepše, a šta najteže u vašem poslu?
“Imao sam sreću da se na početku moje karijere u beogradskim pozorištima vratila klasika i mnogo se igrao Šekspir, a reditelji su mene prepoznali kao nekog ko bi mogao da nosi i takvu vrstu repertoara. To je velika sreća za mladog glumca kad se odmah ubaci u vatru sa Šekspirom i Čehovom. I to je nešto što je najteže u našem poslu, ali s druge strane – i najljepše”.
Ovjenčani ste najvećim filmskim i pozorišnim nagradama. Kakav trag uloge ostavljaju na vama?
“Siguran sam da sam ja, čovjek sa 50 godina, ovakav kakav sam, zato što me je formulisao i Romeo kad sam bio “klinac”, i Alsest kad sam bio stariji, i Hamlet u nekoliko navrata, Uobraženi bolesnik i Porcija. Sve te, značajne uloge ostavile su u meni trag”.
Postoji li lik koji priželjkujete da tumačite?
“Imao sam želju da igram Sirana, ali mi se nije ispunila, mada zbog toga i ne žalim. Kako idu godine, dolaze i neke druge uloge koje ću odigrati, a jedna od njih će biti, nadam se, i Kralj Lir“.
Stižete li da se odmorite?
“Najviše bih želio da to bude u prirodi i u dobrom društvu. Ali, to je sve teže u današnje vrijeme, u kome se tako brzo živi. Teško mi je da se dobro organizujem, možda je to trenutno i najveći problem, da organizujem ovo malo slobodnog vremena koje imam”.
Ko vam je najveća podrška?A najstroži kritičar?
“Moje ćerke. Starija studira u inostranstvu, dok mlađa, tinejdžerka, ide u srednju školu”.
Kakv biste savjet dali mlađem sebi, kad biste se vratili tri decenije unazad?
“Rekao bih mu: “Šta je mali, ti si kao zapanjen, ne znaš gdje živiš, a?! Čekaj samo, tek ćeš da vidiš za 30 godina, iznenađenjima nikad kraja.”
Izvor: Cdm