Autor više od stotinu fantastičnih priča i sedam romana, Goran Skrobonja, ističe da je fantastika mogućnost da nadrastemo svakodnevni svijet.
„Pišemo fantastiku zbog toga što nam je ona dobrim delom života predstavljala utočište, inspiraciju, izvor začudnosti i mogućnost da nekako nadrastemo ovaj svakodnevni svet i stupimo u neke druge svetove i pokušamo da vidimo kako bismo se tamo snašli“, navodi Skrobonja, u razgovoru sa Dragićem Rabrenovićem, za emisiju Književno stvaralaštvo.
Književnik, prevodilac, izdavač, priređivač, dobitnik više nagrada za fantastiku među kojima Stanislav Lem i Zlatni zmaj za doprinos razvoju fantastične književnosti u regionu, koju dodjeljuje REFESTICON, ističe da upravo zbog te mogućnosti odlaska u druge svjetove i stvaranja istih, većina pisaca žanrovske literature, piše prevashodno za sebe.
On je u emisiji koja se emituje na programu Radija Bijelo Polje govorio kako nastaju njegova djela, na koji način dobija ideje, koliko je važna priprema i koliko mu pomaže prevodilaštvo kojim se intenzivno bavi.
„Priprema je po mom mišljenju veoma važna. Možda ne toliko koliko samo nadahnuće i ideja, ali je važna zbog načina na koji vi završavate ideju. Često se dešava da vas u procesu pisanja podaci na koje naiđete inspirišu na to da priču ode u nekom sasvim drugom smeru“, napominje Skrobonja, koji se za roman Firentinski dublet, nastao u kooautorstvu sa Ivanom Nešićem, pripremao desetak godina.
Prema riječima autora romana među kojima su Nakot, Čovek koji je ubio Teslu, Proročanstvo korota, neophodno je da se priča bude konzistentna i logična, jer je kako navodi nevjerica najveći neprijatelj u čitanju teksta.
„Kada pišete ovu vrstu proze koja sadrži fantastiku i zahteva od čitaoca da poveruje u neki drugi svet, neke druge okolnosti, prirodne zakone, ili u to da svetom vlada magija, upravo je neophodno postići to suzbijanje neverice“, pojašnjava Skrobonja.
Prema njegovim riječima pisanju doprinose sva ona životna iskustva koja nas čine onim što jesmo.
„Kod svakog pisca je to individualno i zato se razlikuju i zato se njihova dela razlikuju. Nije to samo obrazovanje, poreklo, način života, mogućnost putovanja, upoznavanja drugih kultura. Tu je i poznavanje popularne kulture, praćenje medija, sve to igra svoju ulogu i zavisi samo kako će svi ti začini da se smešaju u tom vašem remek delu koje se zove pisac i kakav ćemo dobiti obrok, kada knjiga bude konačno gotova, da li će se dopasti čitaocu“, navodi književnik čija djela objavljuju najveće izdavačke kuće u Srbiji.
RAZGOVOR
DR: U Vašem dugogodišnjem stvaralačkom opusu su prepoznatljivi romani, zbirke, brojne priče koje su objavljene u zbirkama i antologijama u cijelom regionu. Iako je u pitanju fantastika postoje i romani koji se ne karakterišu kao taj žanr. U bogatoj spisateljskoj karijeri su brojni naslovi koje su objavile neke od vodećih izdavačkih kuća. Međutim, postavlja se pitanje da li znate broj priča koji ste do sada objavili?
GS: Otprilike. Možda malo više od stotinjak. Priče su objavljene u pet zbirki do sada. Prva zbirka je objavljena 1996. godine, a najnovija zbirka Klopka, objavljena je 2019. godine, u izdanju Lagune iz Beograda. U tim zbirkama se nalaze skoro sve priče koje sam objavio u tom dugom periodu od preko trideset godina. Tačno je da je među objavljenim knjigama i jedan roman koji nije fantastika Kada kažeš da sam tvoj, koji ima vrlo malo dodirnih tačaka sa fantastikom, donekle sa alternativnom istorijom. To je roman o mladosti moje generacije, o '80-tim godinama prošloga veka, o novom talasu u Beogradu, posvećen muzici, toj jednoj mladosti i ja sam imao potrebu da ga napišem. Ali inače pišem žanrovsku prozu. Tako da je većina onoga što napišem fantastika, ali isto tako i većina onoga što prevedem ili objavim.
DR: Poznato mi je da Vam je pomenuti roman posebno drag između ostalog zbog činjenice da ste se i bavili muzikom i da ste imali bend. Međutim, na samom početku ste se ogradili i svrstavate se među pisce fantastike. Mogu pomenuti i to da se Vaše ime obično vezuje za to da ste majstor horora, pri čemu ne bih fokus stavio isključivo na taj podžanr, jer su poznate brojne priče među kojima su one iz podžanrova naučne fantastike, epske fantastike, alternativne istorije. Da li postoji neki od tih podžanrova u kome se najbolje snalazite ili dobijete najviše ideja?
GS: Sada je to teško definisati. Istina, ja sam počeo da objavljujem horor prozu. U to vreme kada sam bio mnogo mlađi, bio sam fasciniran tadašnjom produkcijom svetske horor književnosti i želeo sam da upoznam naše čitalaštvo sa dometima koje takva jedna žanrovska proza može da postigne i to me inspirisalo da i sam pišem. Tako da je moj prvi roman Nakot, čisti horor, sa nekim primesama naučne fantastike. Vremenom se to menja. Eto moja prva zbirka Od šapata do vriska, imala je podnaslov priče strave i fantastike. Sledeća Šilom u čelo, sa podnaslovom priče fantastike i strave, a treća Tihi gradovi, imala je podnaslov priče. To dovoljno govori o tome da iskoračujete iz okvira žanra i koristite ono što vam odgovara u određenom trenutku i koristite ono što vas inspiriše i iz drugih žanrova: Tako stvarate mešavinu onoga što se najčešće naziva slipstrimom. Tako da u mojim knjigama ima i fantastike i horora i epske fantastike, trilera, drame i erotskog romana.
DR: Brojne su priče, ali i romani među kojima se izdvaja serijal o Tesli, ili Teslaverzum, kao i Firentinski dublet, u koautorstvu sa Ivanom Nešićem. Postavlja se pitanje na koji način se razvije ideja da bi nastalo neko takvo djelo?
GS: Ne postoji pravilo, ili makar ja ne umem da ga identifikujem. Svako ima svoj neki način na koji funkcioniše. Nikad se ne zna šta će vas nadahnuti da dobijete neku zamisao. Evo moja posljednja priča koja je objavljena u Refestikonskoj zbirci Putnik, pod nazivom Tri akorda i istina, posvećena putovanju kroz vreme, bila je inspirisana snom. Ja sam u to vreme vrlo intenzivno gledao dokumentarnu seriju o istorijatu kantri muzike, a na nagovor ćerke koja svira blugras i bendžo. Bio sam toliko pod utiskom da sam jedne noći prosto sanjao da iz nekog razloga svi vremepolovci završavaju u Nešvilu i da su visoki 30 santimetara. Ja sam prosto morao da napišem priču o tome i čitaoci su imali prilike da je nađu u vašoj zbirci. Ali to se ne dešava uvek tako, dogodilo se sa tom pričom. Ako pominjemo taj najrecentniji roman koji sam radio sa Ivanom Nešićem, Firentinski dublet, osnovna zamisao bila je Ivanova. Onda sam se ja uključio jer je ideja bila toliko privlačna da sam poželeo da je dopunim, razradim, i da od ideje za novelu, koju je on imao napravim nešto mnogo šire. Onda smo došli do toga da imamo priču u kojoj je glavni junak Milovan Glišić, a sporedni mnoge istorijske ličnosti iz tog perioda viktorijanskog doba, kako iz Srbije, tako i Britanije i širom sveta. To je nalagalo jedan potpuno drugačiji pristup i veoma studiozan rad i pripreme. Tako da nije čudno da je od prvobitne zamisli pa do objavljivanja romana prošlo deset godina.
DR: To mogu primjetiti čitaoci dok budu ulazili u svijet koji ste kreirali gdje se poigravate sa književnošću, likovima iz literature, gdje se pojavljuju pisci poput Brem Stokera, ili poznate ličnosti iz knjiga ili filmova poput Džeka Trbosjeka. Pitanje je koliko je trebalo godina ili decenija da se nataloži ta erudicija koja se primjećuje kod Vas?
GS: Sama priprema je trajala jako dugo, ali kada smo seli da pišemo onda je išlo brzo. Pisanje je bilo tokom zabrane izlazaka za vreme korone i nismo se videli samo smo razmenjivali tekstove putem interneta, korigovali jedan drugome i uklapali najbolje što možemo. Kada radite takvu vrstu teksta koja se bavi istorijskim ličnostima u neistorijskom kontekstu, vi morate, da biste suzbili nevericu kod čitaoca i da bi ste ga uvukli u samu radnju i dočarali mu svet kao da je zaista stvaran, biti što bliži onome što se zaista dogodilo. Naravno da tu internet zaista pomaže. Dešavalo se tako i ranije. Evo sećam se kada sam pisao roman Sva Teslina deca, 2012-13. godine, na jednom mestu mi je bio potreban podatak koliko bi trajalo putovanje broda poput Titanika, od Trsta do Hong Konga. Tražio sam po internetu i pronašao sajt na kome se izračunava vreme putovanja brodova na osnovu tonaže, snage motora i tako dalje. Pošto su svi ti podaci postojali za Titanik kada sam ih uneo zajedno sa destinacijm dobio sam prosečno vreme putovanja koje zaista odgovara onom stvarnom, kako bi se i dogodilo. E sad, internet ne može da odgovori na sve jer su neke stvari vrlo specifične. Za pripremanje knjige Firentinski dublet, ja i Nešić smo tragali za materijalima i mi smo došli do zaista bogate građe najrazličitijih izvora koji su nam poslužili za pojedine delove teksta. Recimo kuriozitet za čitaoce kada sam uspeo da pozajmim knjigu koja nikada nije bila u prodaji, koju je štampalo Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije, povodom 200 godišnjice postojanja srpske policije, sa ilustracijama uniformi od Prvog srpskog ustanka pa na ovamo. Onda smo imali to kao referencu za opisivanje nekih scena, jer srpska policija je bitan akter u toj radnji. Pa onda ja sam kupovao dosta knjiga u inostranstvu. Često sam u to vreme putovao i u London. Čak sam imao i večeru sa britanskim piscem Kimom Njumenom, čije sam knjige objavljivao u svojoj izdavačkoj kući Paladin. Pošto je on poznat po serijalu Ano Drakula, koji počinje inspirisan ubistvima Džeka Trboseka, samo što kog njega Trbosek ne ubija prostitutke već vampire koji vladaju Londonom. Pomenuo sam da nameravamo to da pišemo i on me posavetovao da odem do Vajtčepela da pogledam kako to izgleda. Naravno kupovao sam i veliki broj tih knjiga. Čak ima anegdota koju pominjem da kad sam došao na kasu sa hrpom knjiga o Trboseku, kasirka me upitala - Gospodine jeste li vi neki trbosekolog? Jedna od tih knjiga mi je posebno bitna to je Čovek koji je ulovio Džeka Trboseka, knjiga o Edmondu Ridu, detektivu koji je zaista radio na tom slučaju. Čitajući nju dobio sam novu inspiraciju. To se inače često dešava u procesu pisanja da podaci na koje naiđete vas inspirišu na to da poterate priču u nekom sasvim drugom smeru. Recimo kada sam pročitao da je Edmond Rid osvajao nagrade u letenju balonima, naravno da sam odmah pomislio da moramo imati neku trku balonima iznad Londona. Ili recimo knjiga sa ilistracijama London iz vremena Džeka trboseka. Dakle to je sve građa koju morate imati i ako ne pregledati do detalja, onda pronaći one delove koji vam trebaju i koji vam odgovaraju. Još jedna o takvih knjiga je i Audijencije kraljice Viktorije, jer drugi deo Firentinskog dubleta, počinje prijemom koji kraljica Viktorija organizuje za Glišića i Čedomilja Mijatovića. Onda kad pominjemo Mijatovića, za sve koje zanima taj period istorije Balkana i Viktorijnsko doba, preporučujem njegovu knjigu Uspomene balkanskog diplomate. Interesantna i zabavna knjiga sa mnogo podataka koji su nam koristili za oslikavanje njegovog lika i učešće u samom romanu.
DR: Sa druge strane treba poznvati istoriju Srbije i kako su se odvijali odnosi sa drugim državama, kao i djela Milovana Glišića?
GS: I ne smao to. Recimo meni je najveća muka bila da saznam i tražio sam odgovor od Arhiva da mi pomognu - Ko je bio diplomatski predstavnik Srbije 1889. godine u Britaniji, kada se dešava radnja i nikada nisam dobio odgovor. Ali sam uspeo da nađem knjige koje su nam pomogle kao izvori i praktično ne možete pogrešiti. Sad jedino treba naći tačno ono što vam odgovara za tekst i upotrebiti to na najefikasniji način.
DR: Mislim da smo upravo odgovorili na ono kako izgleda Vaš stvaralački pristup. Jer primjer da iskoristite jedan podatak o trajanju putovanja brodom, koji bi neko drugi i izmislio, govori o tome kako pišete. Postavlja se pitanje šta je osim toga potrebno? Šta dolazi do izražaja da bi se razlikovala umjetnost od istorije, kada već dobijete podatke koji zaokružuju priču, da li je to mašta?
GS: Kada pišete ovu vrstu proze koja sadrži fantastiku i zahteva od čitaoca da poveruje u neki drugi svet, neke druge okolnosti, prirodne zakone, ili u to da svetom vlada magija, upravo je neophodno postići to suzbijanje neverice, jer je neverica najveći neprijatelj u čitanju teksta. Ako vam čitalac ne veruje ili pronalazi nekonzistentnost ili nelogičnosti u postavci vašeg sveta, on može biti fantastičan koliko god hoćete, ali mora imati sopstvenu unutrašnju logiku i strukturu, onda vam čitalac neće verovati i verovatno će odustati od daljeg čitanja. Sa druge strane ako to postignete, a to se po mom mišljenju postiže veoma preciznim i bržljivim radom na tim što stvarnijim okolnostima, e onda možete sa čitaocem da radite šta god hoćete. Da postignete ono što vam je bio glavni cilj - da ga zadivite, začudite, uplašite, oduševite, dirnete ili već šta god želite. Dakle ta priprema je po mom mišljenju veoma, veoma važna, možda ne toliko koliko samo nadahnuće i ideja, ali način na koji vi završavate ideju i dovodite je do kraja mora biti takav da imate jednu stabilnu konstrukciju teksta koja nema rupa, koja ne može da se sruši. Gde neće čitalac reći - ovde si me prevario ili pokušao da me prevariš, nego će poverovati u sve to što mu govorite, i tako ćete ga dovesti do te neke katarze, kojoj težimo u svakom tekstu.
DR: Kad već stvorite temu o kojoj ćete pisati, da li onda pravite određene skice ili neke segmente romana? Da li prvo kreirate likove ili Vas odvlači rečenica?
GS: Opet nema pravila. Dešavalo mi se da neke priče započnem od kraja. Zato što mi se javi određena slika, scena, filmska sekvenca, koju onda moram da zapišem. Onda razmišljam o tome šta je moglo da dovede do takvog kraja. Pa onda krećem iz početka i sklapam celinu. Nekada je to nekoliko pasusa. Ako uđete u neki moj fajl koji je tek u radu, možete da naiđete na mnogo praznina, imate početak, nekoliko strana, pa onda puno praznih oznaka za pasuse, pa onda nešto iz sredine pa možda sam kraj. Obično gledam da kraj bude što efektniji i da ima tu jaku završnu rečenicu a onda sve ostalo je stvar popunjavanja i trenutne inspiracije. Nekako ja nisam organizovan tako da sedim osam sati dnevno da pišem, pa da se odmaram dva sata, pa sledeća dva sata ispravljam ono što sam napisao. Ne. Mislim da to mogu ljudi koji se, da kažem, bave pisanjem profesionalno, poput Stivena Kinga ili nekih drugih tako organizovanih pisaca. Mi koji moramo da se snalazimo gomilom drugih poslova da bismo preživeli u našim okolnostima moramo malo stihijskije da radimo i nekako najmanje vremena se nađe upravo za to što treba sami da napišete. Ja na primer imam prevodilačke zadatke, a to je vrlo intenzivan posao koji zahteva mnogo vremena i mnogo sedenja i na kraju kad završite porciju prevoda za danas nije vam do pisanja nečeg svog.
DR: Sigurno imate neku rutinu dok stvarate, doba dana, uz muziku ili bez?
GS: Stvaram uz muziku skoro uvek. To mi prija i dok sam bio student tako je bilo. Mrtva tišina mi odvlači više pažnju nego dobra muzika. Prosto kad god nađem vremena, kad nemam neke druge obaveze sedim i radim, lepo je nekad raditi uveče, ali eto postoji mnogo stvari koje nam skreću pažnju.
DR: Pomenuli ste prevođenje. Da li vam ta aktivnost odvlači misli ili pažnju od onoga što treba da stvarate? Ne u smislu vremena, već ideja. Da li vam to smeta ili pomaže?
GS: Najčešće pomaže. Ja prevodim različite tekstove. Nekad književnost, nekad žanrovsku književnost, nekad publicistiku. Moram da priznam da su mi sve više zanimljive knjige poput biografija ili nekih psiholoških tema. Uvek je to puno nekih priča koje mogu biti inspirativne. Kako to pomaže mogu ilustrovati na primeru ponovo Firentinskog dubleta. Naime, Ivan Nešić i ja dugo nismo znali kako da damo naslov knjizi. Onda se desilo da ja za Lagunu prevedem biografiju Leonarda da Vinčija, u kojoj sam naišao na poglavlje o periodu kada su Leonardo i Mikelanđelo radili zajedno na istom mestu, u istoj prostoriji, kada je trebalo da oslikaju dva murala na dva naspramna zida u Većnici u Firenci. Taj projekt se na žalost nije realizovao ali je meni bilo jako interesantno kako bi to izgledalo, kako bi se ta dva majstora mlađi i stariji slagali? Onda mi je palo na pamet, pošto je Leonardo bio čuven po svojim beležnicama u kojima je zapisivao ideje, proračune, skice, da je možda Mikelanđelo video to od njega pa je poželeo da i sam ima svoju beležnicu i da iz tog perioda postoje dve beležnice koje kolekcionari nazivaju Firentoinskim dubletom, a da one sadrže šifru za tu tajnu koja je centralna za ceo roman. Ta ideja je meni sinula dok sam bio sa suprugom u Firenci i kada sam poslao poruku Ivanu i objasnio mu on je sa oduševljenjem prihvatio i tako je formiran taj naslov koji je na neki način doveo i do niza drugih posledica. Recimo, pošto imamo dva pisca, pa dve beležnice u romanu, dva Džeka Trboseka, pa zašto ne i roman u dva toma. Tako da je sve u znaku dvojke. Zahvaljujući tome što sam došao na tu ideju i zahvaljujući prevođenju biografije Leonarda da Vinčija. Tako da prevođemnje može biti jako korisno.
DR: Pomenuli ste čitanje i dugogodišnju pripremu, kod Vas kako ističete pomaže i prevođenje, a pomenuli ste i putovanje. Šta je to što piscu daje dodatno nadahnuće i na neki način ga oplemenjuje da stvara nove svjetove, šta tu pomaže? Da li nekom dolazi inspiracija iz teških uslova života, onoga što je proživio, teških životnih situacija? Šta je kod Vas korisno?
GS: Praktično sva ona životna iskustva koja nas čine onim što jesmo. Kod svakog pisca je to individualno i zato se razlikuju i zato se njihova dela razlikuju. Nije to samo obrazovanje, poreklo, način života, mogućnost putovanja, upoznavanja drugih kultura. Tu je i poznavanje popularne kulture, praćenje medija, sve to igra svoju ulogu i zavisi samo kako će svi ti začini da se smešaju u tom vašem remek delu koje se zove pisac i kakav ćemo dobiti obrok, kada knjiga bude konačno gotova, da li će se dopasti čitaocu, da li će biti dovoljno ukusan?
DR: Ono što dolazi kao neka ideja i tema kod pisca, a kasnije se razvije kao roman, da li imate predstavu kome se obraćate? Da li znate za koga pišete?
GS: Ja moram da kažem da se nekako uvek obraćam sebi. Neko od pisaca je svojevremeno rekao da piše knjige koje bi voleo da pročita, a ne može da ih nađe na polici. Mislim da manje-više svaki pisac piše za sebe, osim ako nije od onih koji su potpuno komercijalni i koji štancuju određenu vrstu dela, za određenu ciljnu publiku. Mislim da većina nas koji pišemo fantastiku nismo takvi, već pišemo fantastiku zbog toga što nam je ona dobrim delom života predstavljala utočište, inspiraciju, izvor začudnosti i mogućnost da nekako nadrastemo ovaj svakodnevni svet i stupimo u neke druge svetove i pokušamo da vidimo kako bismo se tamo snašli. I upravo zbog toga mislim da većina nas, pisaca žanrovske literature, piše prevashodno za sebe. I onda čitaoci su tu da procene koliko to odgovara njihovom senzibilitetu. Lepo je kada se poklopi vaše lično interesovanje sa interesovanjem čitalaca i onda imate tu dobru sinergiju.
DR: U tom stvaranju svijetova fantastike ili fantastičnih svjetova, koji su i u Vašim pričama i romanima, šta je to što vas ispunjava? Šta Vam je dragocjeno u tom vremenu stvaranja?
GS: Možda je najdragocenije to što mogu da istupim iz ovog sveta. Taj osećaj je odlično opisao Stiven King u romanu Mizeri. Glavni junak, koji je pisac i svoje ljubavne romane piše na pisaćoj mašini, u jednom trenutku kaže - kada beli papir stavi u mašinu, taj beli papir se pretvara u neku vrstu prolaza u novi svet. On prosto na taj način što piše gubi osećaj za ovu prozaičnu stvarnost u kojoj obitavamo i odlazi u taj neki drugi svet, možda opasniji, možda negostoljubijivi, ali svakako zanimljiviji nego ovaj naš svakodnevni. Tako da otprilike to je nešto što mene najviše ispunjava. A dodatni motiv je taj ako vidim da ta vizija kojom sam ja zadovoljan na kraju bude dovoljno privlačna i zanimljiva za druge ljude, čitaoce. To je onda dodatni zgoditak i dodatni motiv.
DR: Pominjemo Stivena Kinga, ne možemo da ne prokomentarišemo da ste prevodili njegova djela?
GS: U vreme kada sam počeo da čitam savremenu horor književnost, kada sam imao oko 26 godina, u tadašnjoj Jugosaviji je bilo objavljeno samo nekoliko dela Stivena Kinga. Najpre je Zagrebačka Mladost, objavila Shining, odnosno Vidovitost, u takvom prevodu. Potom su Dečje novine, objavile Kudžo, Potpaljivačicu i Talisman sa Piterom Straubom. Bigz je objavio Keri, u jednom džepnom izdanju i Mizeri, je išla kao feljton u Politici, samo znatno skraćeno. To je do ’86 – ’87 godine bilo sve što se tiče Kinga. Ja sam onda počeo da čitam kompletan njegov opus i tada sam poželeo da prevedem roman To. Bio mi je potpuno fantastičan, on me skroz kupio i preveo na stranu ljubitelja horora i na kraju sam zahvaljujući toj ambiciji i oduševljenju i zaljubljenosti u tekst uspeo da ga prevedem i objavim. Potom sam objavio još nekoliko njegovih knjiga. Međutim, kada je sadašnji izdavač preuzeo da objavljuje dela Stivena Kinga, ispostavilo se da su moje usluge bile previše skupe pa je angažovao druge prevodioce. Jedino je iskoristio moje prevode koji su već postojali. Izuzetak je izdavač BOOK-a, koji je objavio dve njegove zbirke u mom prevodu, to su Gole kosti (Skeleton crew) i Godišnja doba (Diferent seasons). To su jedini izuzeci od poravila da u Srbiji dela Stivena Kinga objavljuje Vulkan izdavaštvo. Oni su objavili mnogo njegovih knjiga i ja bih zaista voleo da sam celog života prevodio samo Kinga, ali eto nije mi se posrećilo.
DR: Kada govorimo o stvaralaštvu Stivena Kinga, podsjetiću na izjavu našeg kolege Adnadina Jašarevića, koji navodi da su njegova djala prerasla u komercijalizaciju i da tu nema umjetnosti.
GS: Ja sa tim mogu da se saglasim ako govorimo o drugoj polovinu Kingovog opusa. Za mene su najbolje njegove rane knjige, ono što je pisao do početka ’90-tih godina. Posle toga već počinje to razvodnjavanje, ta puka komercijalizacija i orijentisanost na to da mora da se izbaci po jedna ili dve knjige godišnje. Mislim da i to treba postići i da je sa te strane, ako ništa drugo, za svaku pohvalu njegova preduzimljivost. Ali naravno da inspiracija kopni, da dolazi i do ponavljanja starih zamisli. Tako da kada govorimo o Stivenu Kingu ja govorim o periodu do 1990. godine u principu.
DR: Zanima me pored njega koja je to referenca kada je fantastika u pitanju, a kasnije i o ostalim vidovima književnosti?
GS: Svako od nas je rastao na književnosti koja nas je u suštini oblikovala kada smo bili veoma mladi. Za mene lično to je bila omladinska, pustolovna književnost i ja sam jako voleo da čitam ne samo fantastiku na primer Žila Verna ili Herberta Džorža Velsa, već i Emilija Solgarija ili Baourosove romane o Tarzanu i tako dalje. Sve vas to oblikuje na neki način. A onda krenete dalje pa počnete da čitate Hauardove priče o Konanu, pa krenete na taj žanr mača i magije, ili epske fantastike, upoznate se sa Tolkinom i onda postepeno dolazite do savremenih stvaralaca i birate ono najbolje što se objavljuje u svetu - da li su to serijali Džordža Martina ili neki drugi autori. Sada smo svedoci ponovnih izdanja i mojih starih predovoda na primer Hiperion Kantos Dena Simonsa. To su sve knjige koje su inspirisale generacije.
Interesanto je pomenuti - taj Hiperion Kantos, sam prevodio od sredine ’90-tih pa na dalje i objavljivan je u Srbiji od strane tri izdavača. Prvi je bila biblioteka Polaris, Zorana Živkovića, potom u Laguni, i sada treći put u Čarobnoj knjizi. Sve je to isti moj prevod koji je u međuvremenu mao lektorisan. Šta se dogodilo. Od kad je prethodni tiraž tog četvoroknjžja rasprodat prošlo je mnogo godina a da tih knjiga nije bilo na raspolaganju. Postojale su generacije koje su slušale o toj knjizi, ali je nisu mogli pročitati. Dakle, sad kad se ponovo pojavio Hiperion, Pad Hiperiona, Endimion i Uspon Endimiona, ispostavilo se da su te knjge ponovo postali bestseleri među čitaocima fantastike kod nas. Ali nije to samo slučaj sa Simonsom. Dešava se to i sa serijalom Dina, Frenka Herberta, pa i sa starim knjigama Isaka Asimova i Artura Klarka i tako dalje. Tako da su sada i nove generacije u prilici da imaju ta nova izdanja i priliku da se upoznaju sa onim što je poslužilo kao osnov za sadašnje uspešne serijale po kojima se prave i filmovi, TV serije, kompjuterske igre i sve ostalo.
DR: Upravo smo svjedoci da u poslednje vrijeme serijal filmova Gospodar prstenova, je vratio Tolkina na književnu scenu, a sigurno postoji još autora kojima treba takva prilika. Šta biste preporučili mladim generacija od takvih knjiga?
GS: Pa recimo knjige vašeg prošlogodišnjeg dobitnika Zlatnog zmaja Adriana Čajkovskog, trenutno su kod nas objavljena dva romana koja sam preveo Deca vremena i Deca propasti. Ako vas interesuje tvrdi SF sa putovanjem kroz svemir, otkrivanjem novih planeta i novih vrsta života. Isto tako, roman Prostranstvo (Expance) po kome je urađena izuzetno dobra serija. To bih preporučio. Tu je i Robert Džordan ima ogromna ponuda naslova fantastike, reizdanja Tolkina. A šta je aktuelno, početkom sledeće godine u mom prevodu će biti završena peta knjiga o Konanu, Roberta Hauarda, u izdanju izdavačke kuće Strahor, tako da će moći da se pročita sve što je ovaj autor napisao o Konanu u pet knjiga. To je jako dobro polazište za one koji su skloni tom podžanru mača i magije ili epske fantastike.
DR: Ostaje da saznamo da li postoji nešto na čemu se trenutno radi?
GS: Trenutno prevodim meni omliljenog pisca Bila Brajsona. Laguna je odlučila da objavi njegovu knjigu Šetnja kroz šumu, po kojoj je svojevremeno snimljen i film sa Robertom Redfordom i to je ludo zabavna i kao i sve ostale njegove knjige, veoma informativna i biće dostupna sledeće godine.
A ja trenutno radim na svoje tri stravi paralelno, pa ću videti kako će ta dinamika da se odvija. Jedna od njih je dosta ozbiljan projekat jer moram da završim Proročanstvo korota, prvi deo je objavio Strahor, drugi deo je delimično napisan. Morao bi da posvetim nekoliko meseci tome. To je moj pokušaj da se bavim malo epskom fantastikom, sa primesama naučne fantastike. Onda je tu projekt namenjen populaciji mlađih čitalaca, a trebablo bi zajedno da ga uradim sa Aleksandrom Tešićem, Nebojšom Petkovićem i Drinom Strajberg. Dok sa Ivanom Nešićem dogovaram nastavak pisanja Firentinskog dubleta, kome je radni naslov Petrogradski kvartet, ali videćemo da li će ostati tako.
DR: Pominjete nešto što je neobično za ove prostore - pisanje u kooautorstvu, sa više od jednim kolegom, sada idete i korak dalje. Koliko su to olakšavajuće ili otežavajuće okolnosti za jedog pisca?
GS: Pa nedavno su me nešto slično pitali na Inetrliberu, sajmu knjiga u Zagrebu, i rekao sam da je koautorstvo dobra stvar jer ako ništa drugo imate upola manje posla. Kada pišete sa tri autora to je tim bolje. Naravno morate se međusobno dobro razumeti i biti na istim talasnim dužinama da bi rezultat bio koherentan. Mislim da svi jesmo u tome.
Autor: Dragić Rabrenović
Foto: zoom print screen
Audi i video obrada: Sanida Kajević
