“De gustibus non est disputandum” ili “de gustibus non disputandum est”, je latinska izreka koja se sačuvala do danas u kraćem obliku. Odnosi se na to da po pitanju ukusa, ne može biti sporova ili bukvalno o ukusima, ne bi trebalo raspravljati. Ova izreka je prvobitno glasila: “De gustibus et de coloribus non disputandum”, to jest, “O ukusima i o bojama ne treba raspravljati”.

Starogrčki istoričar Plutarh piše da je kada je Julije Cezar obilazio prijatelja Valerija Lea u Milanu, njegov domaćin poslužio ga je kuvanim šparglama prelivenim puterom. Stari Rimljani, međutim nisu nikada koristili puter za kuvanje, već isključivo maslinovo ulje, jer su puter smatrali “varvarskom hranom”. Kada su se njegovi prijatelji požalili, kako bi smirio strasti Cezar izgovara izreku “De gustibus non est disputandum”.

Izreka ima dvojako značenje. Konvencionalno se smatra da znači dopušteni pluralizam mišljenja ili subjektivni doživljaj svijeta oko nas. S druge strane, postoje tumačenja da se o ukusu ne raspravlja, jer je on objektivan, a ne potpuno relativan i subjektivan.

“De gustibus non est disputandum” je izreka koji neki ljudi vole, a neki ljudi ne mogu da podnesu. Postoji stalna rasprava o tome da li je izreka korisna uopšte, a zagovornici sa svake strane tvrde da su nesporno riješili to pitanje. Ljudi koji podržavaju ovu izreku često ukazuju da je prijatan zvuk njenih fonema bukvalno umirujući, a postoje i oni koji tvrde da im izreka donosi veseli smijeh i razdraganost. Ovi ljudi će izreku koristiti u bilo kojoj prilici, često na užas protivnika ove izreke.

Izvor: Cdm