Običaji su iskustvom i navikom stvoreni načini ponašanja, koji iako nisu nigdje napisani, upravljaju cjelokupnim životom i radom određenog društva. Oni su usko vezani za biće jedne zajednice i smatraju se za njenu posebnu karakteristiku, kao njenu etničku odliku. Za jednu od njihovih najznačajnijih uloga, smatra se stvaranje i očuvanje identiteta jednog naroda.

Kod primitivnih ljudskih zajednica običaji imaju veoma veliku moć. Kod njih oni obuhvataju i regulišu cio život i  rad. Niko ništa ne radi mimo njih, a odstupanje od njih ili njihovo kršenje se često kažnjava strogo. Po običajima se prima dijete kada dolazi na svijet i vaspitava. Po njima čovjek radi sve poslove, obraća se Bogu, čuva i liječi od bolesti, ispraća sa ovog svijeta i vodi briga o njegovom životu na drugom.

Običaji izrastaju iz kulture, predanja, okruženja naroda ili naroda u kojem se živi. Svi narodi i sva društva nemaju iste običaje. Kada se neko društvo potpuno prilagodi svojim običajima ne napušta ih bez velike nevolje. Čuvanje običaja značajno je za svaku zajednicu o čemu govore i narodne poslovice: Bolje je zemlju prodati nego joj običaj izgubiti, Bolje je da selo propadne, nego u selu običaj.

Običaje karakteriše konzervativnost. Ljudi se drže običaja, čak i kada prestanu razlozi za njihov opstanak ili se zaboravi njihov prvobitni značaj i smisao. Za nepoštovanje običaja sljeduju sankcije neorganizovanog društva, kao što su ogovaranje, bojkot, izbjegavanje.

Promenom ekonomije, religije, kulturnim napredovanjem, dolaskom u dodir sa drugim narodima običaji se menjaju ili slabe, zamenjuju novima, gube imperativnu moć ili sasvim nestaju.

Izvor: Cdm