Kada želite odgovor na svoje pitanje, obratite se djetetu. Ono je čisto, bez uslovljavanja, zna kako da vam pokaže put.
Pitala sam svoju djecu dva pitanja kako bih mogla drugačije da shvatam sliku koju imam o sebi. Kad sam ih pitala u čemu sam dobra, odgovorili su horski i bez oklijevanja “u kuvanju”.
Istina je. Kada kuvam ulazim u meditativno stanje dubokog stvaranja. Naši stolovi umotani su u bezbroj ukusa, mirisa i boja pri svakom obroku.
Njihov odgovor me je, međutim, jako iznenadio.
Kuvanje mi nije uvijek bila toliko zanimljiva aktivnost i ne kuvam sofisticirana ili posebno ukusna jela. Naprotiv, vrlo su jednostavna.
Takođe sam im postavila to pitanje da bih dobila drugu perspektivu o sebi i tako mogla da istaknem osobine koje ne koristim u potpunosti. Očekivala sam sve osim kuvanja.
Tako sam odlučila da pustim da se to “kuvanje” useli u meni, bez previše razmišljanja. I suština tog odgovora je vremenom, tačno, stigla.
Moja djeca su shvatila koliko je čin stvaranja za mene osnovni, koliko me hrani da se uronim i stvaram. I koliko ono što radim svakodnevno mora polaziti od mog najautentičnijeg osjećaja da bih bilo dobro i za druge. U stvari, odlučujući se šta ću kuvati, uvijek se oslanjam na svoju želju za tim ukusom u tom tačnom trenutku. To je osluškivanje mog tijela i mojih senzacija. Dajem se hranom.
Nema napora, nema misli, nema ometanja ili ograničenja. Kada kuvam, potpuno sam uronjena u sadašnjost.
Dječje riječi ne treba shvatiti doslovno. Pritom iskrivljujemo pravo značenje koje nam žele dati i propuštamo veoma važnu priliku za razumijevanje. Moja djeca nisu željela da mi kažu da bih u životu trebalo da budem kuvarica, željela su da mi pokažu put kojim treba da dođem do svoje istinske suštine.
Shvatili su tajnu istinske radosti i raduju joj se zauzvrat. Ta radost koju ne treba tražiti ni u prošlosti ni u budućnosti, u udaljenim mjestima ili činiti ko zna kakav veliki podvig. Prava radost je u malim svakodnevnim postupcima. Ako ne uspijemo da se koncentrišemo u svojoj sadašnjosti, ne možemo težiti ničemu.
Tajna pronalaženja sopstvenog puta je jednostavna koliko je i složena za odraslu osobu koja nikada ne uspije da se zaustavi na sadašnjosti, već uvijek putuje između prošlosti i budućnosti, zabrinuto tražeći nešto što se može naći samo Sada.
Drugo pitanje koje sam im postavila bilo je: “Kada me vidite najsrećniju?” I ovdje je odmah stigao odgovor: “Kad razgovaraš sa tatom”. Ali to je sasvim druga priča…
Izvor i foto:CdM
Tekst objavila: Jasminka Mulić
