Književnica i dramaturg, dobitnica Ninove nagrade Ivana Dimić, za emisiju Književno stvaralaštvo, koja se emituje na programu Radija Bijelo Polje, ističe da je pisanje ontološki zasnovana potreba.

''Pisanje je disanje. Vi ne možete da pišete zato da biste dobili nagradu. To niko ne radi. Bar ja ne radim'', napominje Dimićeva, dodajući kako se autor pisanom rječju kreće kroz život i objašnjava sebi svijet i život oko sebe i razumije život pomoću tog načina.

Ivana Dimić je diplomirani dramaturg, živi i stvara u Beogradu, piše kratke priče, romane i drame, prevodi sa engleskog i francuskog jezika, dobitnica je više nagrada i priznanja među kojima je i Ninova nagrada za roman godine.

Autorka sa statusom istaknute umjetnice u Srbiji je u razgovoru sa Dragićem Rabrenovićem, napomenula kako je neophodno da se autor izdigne iznad sopstvene emocije, iz koje počinje da piše.

''Svakako pišete iz svojih osećanja i svojih utisaka, ne možete iz tuđih. Tako se stvara. Morate crpsti iz svog iskustva i kad pravite lik on je na neki način uvek sastavljen nekako i iz vaših nekih delova i iz onoga što vi hoćete da saopštite, ili što vam je važno da kažete ili preko čega pripovedate'', napominje spisateljica, koja je u jednom periodu obavljala i funkciju pomoćnika ministra za kulturu Republike Srbije.

''Meni su kao i svakom pesniku reči jako skupe. Veoma vodim računa o rečima kad pišem'', navodi Dimićeva, kada govori o procesu stvaranja nekog djela i otkriva da je auditivni tip. ''Mislim auditivno, nisam vizuelni tip. Radim vrlo strpljivo, čekam''.

Prema riječima autorke desetina dramatizacija, brojnih drama, više zbirki kratkih priča i romana, za svakog pisca je čitanje veoma važno.

''Mislim da je svaki pisac ostrašćeni čitalac i da je to ozbiljna stvar. Ne možete živeti u toj republici književnost, a da se ne divite velikim piscima, da ne volite da čitate'', zaključuje autorka romana Arzamas i Iz mrtvog ugla.

Kompletan razgovor možete pronaći na veb portalima www.radiobijelopolje.me ili www.refesticon.com ili na nekoj od veb platformi u audio i video formatu.

RAZGOVOR 

DR: Poznato je da ste već dobili Ninovu nagradu za roman godine. Ove godine je izdavačka kuća Laguna, nominovala Vaš novi roman Iz mrtvog ugla, da li ste imali veću odgovornost kada ste prvi put konkurisali ili je to slučaj sada, kada knjiga dolazi od nekog ko je već osvojio tu nagradu? Kolika je odgovornost nagrada? 

ID: Pravo da Vam kažem jeste odgovornost ta nagrada, u smislu da sada kada je izašao ovaj roman koji sam pisala šest godina. Za mene je odgovornost da taj roman bude na nivou. Da bude u vrednosnom smislu bar jednak kao onaj koji je nagrađen. U tom smislu veoma strepim od toga kakav će biti odziv kod čitalaca i eventualno kritike. A to što je Laguna prijavila opet, to je možda iz nekog komercijalnog razloga da ako to uđe u neki širi ili uži izbor, to je pohvalno. Jer kao što znate u književosti nema toga da je Andrićev roman Prokleta avlija, bolji od njegovog romana Na Drini ćuprija, ili od Gogoljevog romana Mrtve duše, to su sve vrednosti same po sebi i ne možete ih porediti u tom smislu. To nije kao u sportu da znamo ko je najbrži trkač ili ko najviše skoči. Nego je svaki pisac, koji je pravi pisac, i svaka dobra knjiga je prosto vredna po sebi. E sad kad dobijete nagradu, ta nagrada vas prosto izdvoji i kaže ovog autora pohvaljujemo. To je značajno i predstavlja izvesnu odgovornost za pisca i opterećenje uostalom, da li će sad biti isto tako kvalitetno. Mada vi to ne možete da znate, pišete kako najbolje znate i umete. 

DR: Izgleda da je to nešto što brine umjetnike. Kolika je odgovornost ta nagrada? U jednom intervjuu ste pomenuli da je možda teže mladima kad dobiju nagradu na početku karijere, u odnosu na to ako se desi u nekom stvaralačkom periodu kada imate objavljena djela? 

ID: Jeste. Jer kad vi već radite četrdeset godina, vi ste svakako pisac i imate objavljene knjige, vas ta nagrada neće poremetiti kao mladog osetljivog pisca koga može taj prerani uspeh da dezavuiše u radu. Zato što nagrada sama po sebi ne doprinosi ni daru, ni radu, ona je posledica nečega. Vi ne možete da pišete zato da biste dobili nagradu. Jedino ako ste blesavi. To niko ne radi. Bar ja ne radim. Jer pisanje je disanje. Pisanje je neki poziv čovekov, ozbiljna ontološki zasnovana potreba. A ne da vi smislite da pišete roman da bi dobili neku nagradu pošto tu imam ne znam koliko para. To je besmisleno. Nećete dobiti. To ne uspeva. Naravno to da ne dobijete nikad nagradu, recimo Čehov nije dobio bez neke beznačajne nagrade, ne znači da niste kvalitetan pisac. Isto tako i dobijanje nagrade ne znači mnogo. Znači veliku pohvalu za vas u savremenosti, ali sudiće vam vreme kroz sto godina. U savremenosti može da bude nedovoljno vidljivo da li je neko zaista vredno književno delo ili nije baš. To mi ne možemo baš precizno da procenimo. 

DR: Postoji izreka koja kaže da je vrijeme najbolje rešeto. 

ID: Pa da zaista. Jer vreme kad proseje... Vi imate u savremenosti kao - ovaj je fantastičan roman, posle prođe vreme izađu oni biseri koji su bili možda manje vidljivi u gužvi. Ostane ta knjiga. 

DR: Kad govorimo o tome na koji način Vi stvarate, podsjetićemo da je upravo nagrađeni roman Arzamas, stvaran na temelju Vašeg života, istinite priče, istinitih događaja. Pri čemu ću podsjetiti da ste pomenuli u jednom razgovoru kako je neophodno taj pojedinačni događaj izdići na veći nivo da bi to bila književnost. 

ID: Tako je, To je vrlo važna stvar. 

DR: Koliko je to teže? Da li je onda različito kada se piše fikcija o svom životu. Kada se piše fikcija o stvarnosti? 

ID: To kad je nešto autobiografski to zbunjuje. To nema značaja za književnost. Ja zaista na tome insistiram da se morate izdići iznad sopstvene emocije, iz koje ste nešto počeli da pišete. Jer, svakako pišete iz svojih osećanja i svojih utisaka, ne možete iz tuđih. Tako se stvara. Stvara se ceo jedan književni svet od nečega što je vaše ljudsko iskustvo ili ljudski utisci i doživljaj. E sad, vi ste dužni da nadiđete lična osećanja, sentiment i da dovedete to na nivo nečega što je književno vredno. E sad kako to radite? To radite tako što ili uopštavate taj fenomen svog osećanja ili vršite neku vrstu transformacije tog događaja ili doživljaja. Evo sad u ovoj knjizi koja je sad izašla naravno sve je moj doživljaj, ali ja sam ga tako transformisala u roman o likovima. Tu ima čitava porodica i borba između dobra i zla. To su očigledno fiktivni likovi, ali svaki taj fiktivni lik ima deo moje... kao Tolstoj kad piše pa je Ljevin i Kiti, to je refleks na njegov brak sa Sofijom. 

DR: Kao što bi rekli neka vrsta podteksta? 

ID: Pa da, to mora. Morate crpsti iz svog iskustva i kad pravite lik on je na neki način uvek sastavljen nekako i iz vaših nekih delova i iz onoga što vi hoćete da saopštite, ili što vam je važno da kažete ili preko čega pripovedate. Tako je to, uvek idete od sebe. Čak i oni koji pišu naučnu fantastiku uvek naprave neku priču, ima neki sklop dogođaja i neki su junaci, neki je pozitivan i neki negativan. To su sve jednostavne priče, ali nešto taj koji piše sigurno stavi neko parče sebe u taj pozitivan lik. Pretpostavljam. 

DR: Upravo želimo da saznamo kako nastaju ti likovi. Da li posmatrate likove dok ste u javnom prevozu, u društvu, na predstavi? Da li ih izvlačite iz knjiga, da li to poslije zapišete? 

ID: Vrlo je jednostvana stvar. Ja ovako živim jedan običan život. I meni je jednako važna realnost literature kao i realnost življenja u svakodnevnom životu. Sve to na mene utiče. Kao kad čitam knjigu ja beležim neke misli ili citate iz knjige koji ostave na mene poseban utisak i doživljavam neke snažne doživljaje čitajući dobru literaturu. Tako isto šta mi se dogodi, neki događaj u samoposluzi, neki čovek koji je nešto rekao, ili neki izraz lica isto dejstvuje. Ja to ako primetim i ako ostavi utisak na mene možda to sve posle ugrađujem u to pripovedanje. Jer vi ugrađujete celokupno svoje doživljavanje sveta. 

DR: Poput hroničara zbivanja. 

ID: Pa da. Da Vam kažem. Ja bih pre da mi mistifikujemo to. Taj dar za pisanje je isti kao neki drugi darovi kao što svaki čovek ima neki dar. Pisac se prosto pisanom rečju kreće kroz svoj život i objašnjava sebi svet i život oko sebe i razume život pomoću tog načina. 

DR: Mislite da pisac prvenstveno sebi pojašnjava? 

ID: Mislim da je to pokretač pisanja. Posle imate taj uzbudljivi događaj između pisca, knjige i čitaoca, koji oživljava tu literaturu iz jednog potpuno novog ugla i počinje knjiga da stiče jedan život nezavisan od toga šta je on imao da kaže i šta je smišljao. Sa druge strane, čitaoci sačine život knjige i knjiga počinje da dobija neke slojeve i nivoe koje nije imala originalno od samog pisanja. To je uzbudljivo u književosti. Ja sam posebno u novom romanu Iz mrtvog ugla, napisala jednu odu književnosti. To mi je baš leglo i morala sam to da napišem. Tu je jedan otac koji je pisac iz 19. veka i obraća se svom detetu i govori kako je književnost jedna fantastična oblast ljudskog duha. To sam sebi pustila na volju. 

DR: Upravo ono što se primjećuje u romanu Arzamas, da je forma drugačija, kratke priče, roman, esejistički pristup, ponovo dajete sebi slobodu da date takvo pojašnjenje. 

ID: Pa ja nisam to smišljala koja će da bude forma. Meni je to tako došlo. Tako mi je bilo zgodno da je ispala takva forma i u takvoj formi ja i dalje operišem i u ovom romanu. S tim što se u Arzamasu, gde se prvi put pojavila ta forma, ja je nisam bila ni svesna, ona je bila fragnentarna. To je dugo pisano, kao neki utisci, delovi, dijalozi u jednoj konfuziji i na kraju su ustvari ti delovi povezani samim događajem asocijativno. Ovde je još jednostavnije i tradicionalnije napisano. Ovde prosto ide sklop događaja od početka ka kraju, pripoveda se jedna priča. Pravolinijski, ne asocijativno. Isto ima toga da se smenjuju fragmenti dijaloški i prozni, ali je priča uvezanija. 

DR: Pitam jer ste poznati po tome da pišete kratke priče. Prva zbirka je objavljena 1995. godine, Crna zelen, kasnije su objavljene i Mahorka, mastilo i muž (1998), Uzimanje vremena (2001), Ima li koga? (2006), Popis imovine (2009). Pored priča radite i drame i na desetine ste ih prilagodili za pozorište. Da li je li kratka forma ona u kojoj se najbolje snalazite?

ID: Verovatno. Ja sam studirala Opštu književnost sa teorijom književnosti, gde sam došla do diplomskog, a onda sam završila Dramaturgiju, koja je ustvari zanatski fakultet i odnosi se na dramu, koja mene nije naročito interesovala. Ja sam u početku pisala pesme, a posle prozu. To me zanimalo, prozno pisanje. Onda sam naučila razne stvari od zanata dramaturškog. Drugo, ja sam hleb zarađivala radeći kao dramaturg, ali sam sve vreme bila u literaturi, da li sam prevodila sa ovih jezika koje poznajem, da li sam pisala dramatizacije, scenarije, da li sam pisala priče ili romane, uvek sam se nalazila u literaturi. Pa sad ova forma, ili ona forma, ovo je bila forma za posao, a prozu sam pisala za sebe. Pošto pisci od toga što pišu ne mogu da žive, zamislite da sam čekala 60 godina da dobijem Ninovu nagradu. Mora da se radi nešto. Mnogo je luksuznije čoveku ako može da radi i zarađuje pare pa da piše sa strane to svoje što hoće, nego da mora pisanjem da se izdržava, pa da mora da trči za novine ili nešto, što će da mu kvari stil pisanja ili nešto da ga remeti. Jer ja sam mogla da radim kao dramaturg i nije mi to smetalo da u tišini pišem to svoje i da budem stroga prema sebi, da cizeliram tu rečenicu, da je ispisujem koliko hoću puta, da nisam nervozna. Onda sam to mogla da pišem sa strane kad ne radim. 

DR: Upravo mi je to neko od pitanja, da li druge uloge u društvu ometaju? Vama izgleda ne smeta, već su doprinijele, obzirom da ste mogli da odvojite to poslovno i da imate vrijeme za stvaralaštvo, jer ste prvi roman pisali oko sedam godina. 

ID: Pa da ja sporo pišem. Ko bi to čekao. Ja jako sporo pišem. Imam mnogo veliki period akumulacije, egzekucija je brza, to su kratke forme, ali posle ponovo to razrađujem.

DR: Kako kad pođete od ideje, šta onda radite? 

ID: Kod mene su fragmenti. Taj jedan deo, jedno poglavlje to izađe brzo, kad dođem do njega. Ali ja onda opet čekam zvuke rečenice, mučim se, ne ide to. Moram da čekam i sad sam već postala strpljiva. Samo sedim i čekam. To me muči iznutra, hoću da kažem, ali nemam adekvatne reči i moram da ih sačekam, adekvatne reči po melodiji. Ja sam auditivni tip, mislim auditivno, nisam vizuelni tip. Radim vrlo strpljivo, čekam. Kako je rekao Danilo Kiš - svaka napisana reč je kao postanje. Ako se bavite književnošću i ako ste ozbiljan pisac, vi ste sluga tog jezika kojim pišete i morate jako pažljivo da se izražavate. I zaista svaka reč ima neki svoj oreol, ona nije ista reč koja se upotrebvljava u svakodnevnom govoru ili pisanju druge vrste. Za pisca su reči svetinja. Jako su važne. Pesništvo je neka vrsta najvišeg oblika književnosti, bar tako smo mi učili, i Vi znate kako pesnici kao oni sa najmanjim brojem reči izvedu da te reči imaju smisao da vam pošalju saznajnu poruku. Da imaju melodiju i ta lepota jezika i ritmovi koje vi osećate, pa nekad možete da čitate i da ne razumete smisao, a da vas nosi jedna pesma bilo kog velikog pesnika. Onda vidite šta se tu zgusne u jednoj pesmi.

Tako su reči važne za književnog stvaraoca. U prozi imate mnogo više prostora da se izrazite nego pesnik. Zato su te reči najskuplje. Ali meni su kao i svakom pesniku reči jako skupe. Ja veoma vodim računa o rečima kad pišem. Ovako sam neposredna i pričam obično, ali kad pišem jako sam stroga i najstroža sam prema sebi. 

DR: Da li tu onda dolazi taj dar na vidjelo? Da li se tu prepoznaje književnost, pisac, jer pomenuli ste da preko jedne rečenice i melodičnosti možete da prepoznate kakav je pisac. 

ID: Pa jeste. Ako imam dara imam ga u sluhu. Ali uvek je rad jako važan. Podsetiću kako je Gete rekao - da je jedan posto dar, a 99 posto rad. Mora da se radi. Vi ako ste pisac, iza vas stoji hiljade i hiljade pročitanih knjiga, vi morate biti neko ko se interesuje za književnost i neko ko će se diviti svim velikim kapitalnim delima. Mislim možete biti i pisac pa da ništa niste pročitali i sami sebi da se divite, ali onda nećete biti dobar pisac. Verovato. Jer vama se vidi po rečenici koliko je nataložena znanjem, veštinom, i kakvo je bogatstvo vašeg rečnika i koliko duboko umete da prodrete u ljudsku sudbinu ili psihu. Ja uvek dajem taj primer kad pričam o Dostojevskom recimo, jako ilustrativan, neće biti da je on veliki pisac zato što je napisao da je student ubio babu. Pošto svaki pisac krimi romana c kategorije, može to isto da napiše, možda i bolje. Biće da se negde drugde krije genijalnost tog pisca. I kada vi pomislte o tome kad čitate Dostojevskog, kad krene ta lavina od reči njegova, kad se surva na vas, on vas podigne i dovede vas do granice svemira, u doživljaju, po saznanju, po nekim stvarima koje su tako duboke. Zato je neko veliki pisac i mi mu se divimo. 

DR: Da li je to jedan od razloga što svake zime čitate Dostojevskog? To ste pominjali na Književnim suretima u Nikšiću 2021. godine. 

ID: Pa da. Zimi čitam ruske pisce, a leti može i Margaret, Orsenar i Borhes, Stendal, Lorens Stern. Za zimske mesece su Njemci i Rusi. 

DR: Pomenuli ste više puta čitanje kao važnu stvaku stvaralaštva. Da li je to jedan dio pripreme za nastanak Vašeg djela? 

ID: Apsolutno. Mislim da je svaki pisac ostrašćeni čitalac. I da je to ozbiljna stvar, ne možete živeti u toj republici književnost, a da se ne divite velikim piscima, da ne volite da čitate. U tome je radost toga i privilegija da volite književnost. A onda vi i pišete. Imate taj dar. Prosto tako se desi da se bavite pisanjem. Ali je pre svega izvor sreće i radosti i divljenja su ti veliki pisci. Ili neka rečenica koju pamtite. Mi smo znali i iz Luče Mikrokozme i Gorski vijenac napamet, tako smo učili da nam se vaspitava ukus na velikim književnim delima. Onda imate ispred sebe uzore i prema tim uzorima i vi se vinete koliko možete i koliko vaš dar dozvoljava. Kao što neko vaspitava svoj likovni ukus gledajući izložbe, tako isto vaspitavate književni ukus čitajući velika dela. Na taj način rafinirate svoj ukus i počinjete da budete osetljivi na to šta je dobra rečenica. Vi imate opšti utisak kad pročitate neku knjigu, znate da vam se sviđa, ali što više čitate vi ćete znati da artikulišete zašto vam se sviđa, istančavajući ukus. 

DR: Možemo li da saznamo koji su to za Vas veliki pisci ili autori koje treba pročitati? 

ID: Pomenula sam Njegoša, pa treba dodati Lazu Lazarevića, narodne pesme, što se tiče našeg nasleđa, Andrića, Kiša, Crnjanskog. Da se okrenete na svetske pisce Servantes, Rable, Puškin, Dostojevski, Tolstoj, Čehov, Borhes, Makres, pa Cvetajeva, Rilke, tako mogu do kraja dana dok ređam. Apsolutne veličine, ne da ja mislim, nego to jesu veliki pisci. 

DR: Pomenuli ste da ste studirali dva fakulteta u Beogradu, ali nijeste pomenuli da ste nastavili školovanje u Francuskoj, gdje ste magistrirali. Čak nijeste pomenuli francuskog pisca. Postavlja se pitanje i otkud Vam ta ljubav prema francuskoj kulturi? 

ID: Pa mogu da pomenem na primjer Prusta. Nisam magistrirala, to nije magistarski, iako sam položila devet ispita i položila rad, sve na francuskom. Evo da Vam ispričam tu anegdotu: moj otac je bio profesor na francuskoj katedri na Filološkom fakultetu. Ja dođem i kažem evo magistrirala sam, može li da se nostrifikuje ta diploma. Moj otac kaže - a ne, ne, nije ti to magistarski. Kažem kako nije, tamo sam drala klupu godinu i po dana, napisala rad. On kaže ne, ono što se zove Doktor a, to je naš magistarski, a doktor adeta, to je doktorat. Ja kažem a šta je onda ovo. On odgovara - to ti nije ništa. To je bilo 1984. godine, kad nije bilo kod nas Bolonje i to je ustvari master, ali mi niko to nije priznao.

A ljubav prema književnosti sam dobila od oca i prema francuskoj kulturi, jer je on predavao roman 19. i 20. vek. Vidite zanimljivo, sad mi pada na pamet, ja se nikad nisam usudila dok je moj otac bio živ da napišem roman. Sve drugo sam pisala. E tek kad se on upokojio ja sam napisala. Ne znam šta bi on rekao na to, ako bi reagovao, jer se uvek čuvao da ne kaže ništa. Da kaže - pa dobro, lepo, ali ja se u to ne razumem. Kad sam bila mala ja kažem - tata da mi pročitaš pesmu. Ja sam pisala čim su mi dali prvu svesku kad sam dobila na poklon i onda sam stalno nešto pisala. 

DR: Nijeste do tada napisali roman, ali ste uspjeli da pomenete roditelje u pričama dok su još bili živi. Kako su tada reagovali? 

ID: Pa dobro, nisu mnogo govorili. Ja spadam u tu staru generaciju. Nas roditelji nikad nisu hvalili. To nije postojalo uopšte. Ja gledam kako sad unuke hvale. Nama niko ništa nije rekao, ili da kažeš nešto kad su gosti kući. Sad deca vode glavnu reč. Drugačije je vreme.   

DR: Pa upravo zbog toga sam pomenuo da ste bili na važnim funkcijama kada je kultura u pitanju, jer primjećujmeo da se urušava i društvo i vrijednosti koje pominjete. 

ID: Pa drugo je vreme i te nove tehnologije. Ja kad sam se rodila nije postojao ni televizor i kad se pojavio '60-tih godina samo je šuštao do Dnevnika i onda opet šušti nakon njega. Sporo su se dešavale sve te promene. Onda u poslednjih 15, 20 godina munjevito se prelazi na virtuelnui stvarnost i ja sad to treba da uspevam da pratim. Mobilni telefon, vajber sam savladala, evo strepim kako će taj zum da proradi. To je komplikovana vrsta stvarnosti koja je za nekoga mlađeg koji su prirodno rođeni sa kompjuterima. 

DR: Znate kako je nekada bilo kada su u pitanju radne navike, da li ste to zadržali? Kako danas protiče taj jedan dan u vašem stvaranju? 

ID: Ja sam stekla radne navike u osnovnoj školi. Posle sam videla da đaci imaju nastavnike za svaki predmet. Nas niko ništa nije pitao, niti ko pomaže. Drugačija je bila škola, nikad se nisi obraćao roditeljima, samo pogledaju ocene i kažu četvorka zašto, onda se ti pravdaš. Sedneš za radni sto i učiš. Ja dan danas, kao penzionerka, ujutru ustanem, napravim kafu i sednem za radni sto. Onda gledam kroz prozor, čitam ili retko pišem, ali sedim od šest do devet ujutru i tad mi radi mozak, tada radim. Ako nema ništa da radim onda čitam, a posle odem na pijac ili komuniciram prijateljima.

DR: Dok pišete da li ide jedna rečenica za drugom, ili se vraćate na tekst od juče? 

ID: Ne. Uvek ide fragment. Izađe celo poglavlje ili priča. To je na jednoj strani otprilike i to izađe iz jedne ruke, e posle se ja vraćam, ne uključujem intelekt kao razmišljanje kad pišem. Postoje tri faze, prvo je akumulacija, to se nešto mulja sedim, ništa ne radim, važno mi je da je apsolutna tišina, i onda iz toga izađe nešto i ja ga pišem u svesku brzo i ispišem, a sutradan gledam šta je to... 

DR: Znači pišete olovkom u svesku? 

ID: Da.  

DR: Da li koristite kafu, duvan, šta su vam zadovoljstva? 

ID: Pijem kafu, ništa drugo. Volim samo kafu i pušim cigare. Meni je vino kiselo, rakija ljuta, pivo gorko. Ja to volim i kad pišem i kad ne pišem... Kad sam dobila nagradu bila sam popularna i dobila sam poziv da idem u Vašington na neko knjževno veče. Kažu sve će biti plaćeno. Ja kažem ne mogu nikako, jer ne mogu da sedim u avionu, da idem u Vašington u kome se ne puši, mislim se šta ću ja u Vašingtonu. Oni tamo brane. 

DR: Nastojao sam da ustanovimo tu karakternu osobinu, na koji način se odnosite prema zabranama? 

ID: Mrzim zabrane. Ja sam disciplinovana osoba, ali ne volim da mi brane. 

DR: Da nastavimo sa procesom stvaranja. Obzirom na to da imate određeno vrijeme stvaranja, kad to završite, da li imate neke dnevne rutine? 

ID: Prilično je to jednolično. Do devet pišem, posle doručkujem, obavljam kućne poslove ili se susrećem sa prijateljima. Čitam pre podne uglavnom, jer posle podne ne vidim dobro, onda gledam televiziju. Ujutru dobro vidim, iako ima situacija kad ne mogu da odolim i ne mogu da ne završim neku knjigu, dešava se to. Ali uveče gledam neke serije. Uglavnom iste epizode neke krimi serije, volim one Mis Marple, Agata Kristi, Inspektor Mors. Po 15 puta gledam iste epizode. 

DR: Ima li nešto što trenutno čitate ovih dana? 

ID: Čitam jako brzo u proseku sto strana dnevno. Mnogo brzo čitam. Sad je izišla jedna knjiga od Voje Čolanovića o opstanku i bivstvu, njegovi dnevnici. On je meni posebno zanimljiv i poštujem ga kao pisca, a za mene je jako važno da je on tatin drug iz razreda i u tim dnevnicima se pominje moj tata. Eto to čitam u ovom trenutku. Pre neki dan sam pročitala knjigu Miloša Šobajića, Slikaj i ćuti, veoma zanimljiva knjiga velikog slikara koji artikuliše to kako globalizam uništava umetnost i vrednosti. U smislu da svako može da bude umetnik, da crta i slika, da poskoči i kaže - to je prerformans, a ne da je to rad i zanat i veština i na taj način se stalno podstiču mediokriteti da pohvale nekog ko ništa ne zna. 

DR: Upravo je naredno pitanje ko je to ko može da procijeni šta je književnost i šta je umjetnost? Čak ste Vi i po obrazovanju i vokaciji književnik. 

ID: Ljudi koji su kritičari. To je jako važan fenomen. Mi stalno razumemo kad se kaže reč kritika, da je to nešto negativno. A kritički osvtr na književnost vam omogućava da razumete zašto je neko delo genijalno. Sad svi znamo da je Dostojevski veliki pisac, ali trebalo je neko da nam napiše od kritičke misli o tome, da nas usmeri kako da vidimo šta je tu vrednost. To rade kritičari. Mislim cela književnost leži na Aristotelovoj Poetici, Aristotelovom objašnjenju šta je stvaralaštvo. To je kritički psirtup i teorija književnosti je jako važna i imate kritičare koji su stručni i njihova procena je važna, ali ne samo procena, nego objašnjenje jer to nama pomaže da shvatimo. Od škole kad vam učiteljica govori, pa nastavnik koji predaje jezik i književost, svi oni vas uče šta je i zašto dobro, do toga da čitate teorijsku literaturu, Švajcersku kritičku školu, Ejhenbauma, Škovskog, Jakobsona... 

DR: Šta je uloga urednika kod vas? 

ID: Prvo, njegov sud je meni jako važan. Drugo, ako ima neke primedbe ja ih veoma pažljivo slušam. Meni je urednik bio igrom slučaja isti čovek, Dejan Mihajlović, moj stariji kolega sa opšte književnosti, poznat po tome da je preveo Harmsa. Radio je dugo u Prosveti i sad radi u Laguni, i uvek su mi dragocene njegove procene i primedbe. Šta on kaže. Kad me nešto pita - zašto piše to ili ovo, šta znači..? Onda ja kažem mora da ostane tako i znam da obrazložim. Ali kad on kaže - bolje je da bude tako, ja poslušam zato što mu verujem. Imam poverenja u njega i važan mi je njegov sud. Urednik može da usmeri to što ste napisali, da unapredi. 

DR: U tom procesu od ideje do onoga što nastane kao proizvod, šta je važno za Vas kao pisca? Jer ste stvorili djelo, nešto svoje. Šta je onda važno za tu knjigu koji je njen put? Pominjali ste da se prijatno iznenadite na promocijama. 

ID: Onda ona dođe do čitalaca i oni je oživljavaju. Razne stvari naučite i čujete od čitalaca. Dobijete i neki ugao koji vam nikad ne bi pao na pamet. Kad vam neko kaže da ste vi napisali to i to, iako vam ne bi palo na pamet, ali on je tako pročitao na šta ima pravo. I vi čujete i onda vam otkriva neke slojeve, kao luk, vašeg pisanija koje vi niste ni primetili. Ali da kažem čovek je po biću stvaralac, svaki čovek. Govorimo o književnosti, ali moje uverenje je da nijedan dar nije manje ili više značajan, ako je neko pekar, njegov dar nije manje važan od mog za pisanje knjige. Smatram da je svaki čovek kreativan i svaki čovek je stvaralac. Kako će se taj nagon ispoljavati može na hiljade načina, da li će se hraniti čitanjem, da li će se pojavljivati u umeću življenja, u razgovorima sa ljudima kojima se srećete svaki dan, nekim dobrim odnosima, to je ontološki kod svakog čoveka, to stvaralaštvo, ta kreativnost. 

DR: Iako ste dali dosta savjeta za mlade, šta bi mogli da predložimo kao neki put kojim mladi autori treba da se kreću? 

ID: ja sam svedočila sopstvenim primerom i to može nekome da bude inspirativno, ali drugačije je vreme. Drugačije mladi dolaze do saznanja. Ne moraju da budu knjige. Kao što su za nas govorile babe i dede – sedi, vezi, nemoj da vitlaš po dvorištu. Zato se ja čuvam da kažem evo ovi mladi ne čitaju zato što imaju kompjutere, jer ko je pametan i kvalitetna ličnost ispoljiće to svoje stvaralaštvo, a na drugi način će dolaziti do saznanja. Ljudi sad slušaju, gledaju knjige, to su razni načini, ali u svakom slučaju mislim da treba podržati taj poriv za stvaranjem kod svakog čoveka. Mislim da je to dragocen poriv i lično verujem u pisanje kao nešto ozdravljujuće, bez obzira da li ćete postati pisac. Koliko imate dara to zavisi od vas, ali pisanje, čak i da niste pisac koji će biti važan za književnost, prosto da imate potrebu da se izrazite pisanim načinom, mislim da to može da bude dobro i za čoveka, za svakog koji god hoće da piše. Tu sam vrlo demokratična. Mislim da ko god oseća potrebu da piše to treba da radi. Makar da zapiše neke svoje misli i doživljaje i kroz dve godine to pročitate. Jer onda zarobite to u reči i kroz dve godine pogledate i imate odnos prema sebi i vidite koliko ste sazreli, šta se u vama promenilo, gde ste sada. 

DR: Ne iz mrtvog ugla, već iz Vašeg ugla, zaokružujemo razgovor i vraćamo se na početak. Da li to znači da sa tim stvaranjem ulazimo u dubinu našeg bića? 

ID: Pa da. Mi smo svi, svako od nas, je mikrokosmos. To što kaže Sokrat - poznaj samog sebe, tu ćeš naći ceo svet. I onda je u tom smislu, to pisanje možda važno da ja saznam o sebi ono što treba da znam da bi mogla da se razvijam u duhovnom smislu. Jer šta bi mogao biti cilj čovekov kad živi? Nije mu cilj, možda nekome jeste, da se obogati pa da ima dva televizora. Ali svako ima tu duhovnost. Obično je cilj da napraduješ i u duhovnom smislu se razvijaš kao ličnost, da saznaješ o sebi i o svetu i budeš najbolji od sebe, da se tako nepravilno gramatički izrazim. Da je to neki cilj svakom od nas ljudi dok živimo na ovom svetu što će kratko da traje, pa onda taj trud je nekeko vredan i smislen, meni se čini.

AUDIO SNIMAK EMISIJE

Autor: Dragić Rabrenović

Foto: zoom print screen

Audio i video obrada: Sanida Kajević