Међу музичарима, који су последњих година произвели велики број хитова, свакако је и Халид Бешлић који је због те чињенице, али и због цјелокупне каријере, тренутно један од водећих хитмејкера у региону. Господине Бешлићу, на основу реченог можемо закључити да Вам не фали енергије, заправо радите са пуно елена. 

Не могу рећи да често долази до замора, срећом то не траје дуго, након петнаестак дана поново се зажелим концерата, пјевања. Можда је било боље да сте ме питали, шта ће бити са Вама када престанете пјевати.

Добро, шта ће бити?

,,Не желим за сада да о томе размишљам због лошег искуства неких колега. Они напросто нијесу знали шта да раде са собом када су завршили музичку каријеру. Мислим да могу још једно вријеме да будем интересантан публици. Најтеже је и најгоре вријеме када те публика више неће. Ускоро ће пензија па ћемо видјети", казао је Бешлић. 

Од пјесме га није одвојила ни тешка саобраћајна несрећа.

,,Бог даје и Бог узима. Што не платиш на мосту, платиш на ћуприји. Ја сам у тој саобраћајној несрећи остао без ока. Био сам у коми са плућима пуним воде. То је била добра прилика да ми очисте, оперу плућа, тако да сам након опоравка почео да пушим. То је било вријеме када је народ говорио. Многи су се, а међу њима и ја, питали одкуда толико бриге и интересовања за мој случај. У реду популарност и све оно што иде уз њу, али, искрено мислим, да је толико интересовање надилазимо популарност коју сам, по мом мишљењу,имао. Можда је то резултат и што сте нераскидива спона с оним темељним што чини музику и што Вас чини музичарем који је свугдје добро дошао. Мени је циљ да будем добар, да имам културолошки код, да ми пјесме буду добре и да не припадам супкултури већ да буду дио регионалне културе. Био бих задовољан да иза мене остане десетак пјесама које ће трајати“, казао је Бешлић.

Обично се сви при крају осврну иза себе да би сагледали сопствени пут. Шта Ви видите на том путу?

,,Код мене није било неке брзине, мој развојни пут ишао је лагано. Када сам ја почињао клавир је био ријеткост а у мом селу на Романији га није било као ни гитаре и хармонике. Постојале су гусле и шаргије. Сада тамо постоје два-три бенда. Ја сам пјесму волио готово више од себе. Док сам био у војсци био сам члан оркестра, е, тада је мој музички напредак кренуо знатно брже. Научио сам двјеста пјесама што ми је тада пуно значило. Поправио сам ритам, тоналитет, интонацију...Након војске дочекала ме је кафана у коју сам ушао без икакве аудиције и пробе. То је било вријеме плејаде пјевача са Радио Сарајева који су обиљежили ту епоху: Сафет Исовић, Заим Имамовић, Недељко Билкић, Беба Селимовић и многи други. Ми млади нијесмо имали никакву шансу да се с њима такмичимо, тако да смо били осуђени на кафански живот. Тако сам живио наредних пет година, све док нијесам одлучио да снимим синглицу пјесме „Нећу, нећу дијаманте“, која ми је отворила пут широм Југославије. Плоча је продата у пола милиона примјерака а ја сам постао познат у цијелој држави. Иде пјесма за пјесмом све до данас и тај пут се зове каријера Халида Бешлића“, истакао је током разговора.

Можемо слободно рећи пут до звијезда када је ријеч о народној музици, премда, Вашу музику слушају све чешће и они који нијесу љубитељи те врсте музике.

,,Управо сам то хтио да кажем, да се радујем томе. Рецимо, када узмемо рок музика која је специфична и тешка за одпјевати, а неко из тог свијета каже да воли моју музику, то ми јако прија. Можда што ја поред оне музике којој припадам волим севдах, рок и џез. Нове генерације ме прихватају, стари фанови су вјерни, тако да сам задовољан. Битно је сада да у двије године имам једну врхунску пјесму како бих остао на сцени и да има нешто по чему ће ме људи памтити“, казао еј Бешлић током разговора.

Открио је шта је његов музички сан.

,,Близу сам да „ копачке објесим о клин“ но, и даље су ми видици широки, као што рекох волим разнолику музику, видимо, да када је рок у питању, током године изађе једна добра пјесма у цијелом свијету,зато је моја жеља да остварим још неколико хитова који ће осликавати живот“, навео је, а ко је коме више дао, да ли он музици, или музика њему, Бешлић је казао без дилеме музика њему.

Које колеге Вам највише пријају у друштву?

,,Знате ону-ко је ближи ватри, тај се највише угрије, тако је и код мене. Кога чешће срећем са њим се и дружим. Имам свугдје колега с којим добро сарађујем иса којима се дружим. Ево, рецимо у Црној Гори сам пријатељ са Зораном Калезићем, некада са Ксенијом Цицварић и члановима групе Макадам и Пљеваљских тамбураша“, истакао је Халид Бешлић.

Казао је да увијек наилази на добар пријем публике широм региона.

,,Добар, заиста добар иу Србији и Хрватској, Црној Гори, Македонији, чак и у Словенији, тамо сам на тргу у Љубљани пјевао пред тридесет хиљада људи. Једноставно, пјевам од Горажда до Сиднеја, то волим често да кажем. Синоћ сам гостовао у једном малом мјесту, двадесетак километара сјеверније од Макарске, гдје се окупило преко три хиљаде људи. Ускоро идем у Бар гдје имам концерт. Задржали сте једноставност у комуникацији, није Вас слава удаљила од обичних људи. Бог ми једао да будем такав човјек, срећом није ми дао улогу терса, напротив, волим дружење, волим људе, у томе видим смисао живота. Последњих неколико година ме нервира фотографисање. Од како су телефони замијенили фотоапарате, на сваком кораку имаш неког ко би да се фотографише, но, и то је живот“, навео је Бешлић.

Док сједи у кафани, пожелио би да му Халид Бешлић отпјева пјесме ,,Севдах да се догоди“, „У мени јесен је“, „Лаванда“, „Пољубац“...

Текст и фото: РБП